„Историја уме да превари. Сећања бледе, људи измишљају, документи прећуткују. Када се уз тресак руше државе и царства, преживели брзо схватају сву непоузданост својих уџбеника и учитеља историје. Ако ‘учитељица живота’ може нечему да нас научи, онда је то лекција о условности и пролазности људских страсти, уверења и лојалности.
Због чега у прошлости трагамо за одговором на питања ‘ко сам ја’ и ‘ко смо ми’? Зашто је и да ли је све морало да буде онако како је било? Шта се, уосталом, заиста догодило? Због чега одговор на та питања очекујемо од својих очева и дедова, од Херодота, Доментијана, Толстоја, Андрића? Зашто се, онда, тако упорно враћамо историји?
Из ове запитаности деценијама су настајале приче које је њихов писац, Драган Филиповић, сабрао у књигу Војникова бресква. Свака, као каменчић у мозаику, поставља исто питање: ‘зашто’? Јер, овде је реч о страдању и јунаштву, о доброти и зверствима, о три рата која су, у 20. веку, искусила три поколења на обалама и у залеђу реке Дрине, од Шапца до Сарајева.
Све приче у овој књизи плод су искуства. Драган Филиповић је доживео и преживео ‘наш рат’, у коме је, крајем прошлог века, разорена Југославија. О Другом и о Првом светском рату он, међутим, пише према сведочењу оца, мајке, баке. Главни јунак већине приповести у овој књизи јесте породица, која казује и слуша, која умире и изнова се рађа, која понижена и осакаћена, избегава затирање и наставља да живи. Искуство Филиповића, Трифуновића и Пљеваљчића не мери се једним људским животом, него вековима.
Књига Војникова бресква Драгана Филиповића, зато, буди сећања на цео један свет кога више нема, свет шабачких новинара, учитеља, професора, службеника, самосвесне и образоване, југословенске средње класе из друге половине протеклог века. Свет који ће нам, како време буде пролазило и како се искушења буду умножавала, изгледати све лепшим, бољим и праведнијим.” (из поговора Милоша Ковића)
Промоција одржана у Културном центру у Шапцу, 23. августа 2022.