Распукле зоре

„Слу­же­ћи се ло­кал­ним то­по­ни­ми­ма Јо­јић на за­ни­мљив на­чин по­да­сти­ре сти­хо­ве о ле­по­ти­ци Пи­ви, ње­ном чу­де­сном ка­њо­ну и је­зе­ру, свом род­ном ме­сту Пи­шчу, за­зе­ле­не­лом Дур­ми­то­ру као не­из­бри­си­вом пе­ча­ту при­ро­де. Он упу­ћу­је сво­ју им­пре­си­ју би­ло ком чи­та­о­цу, без об­зи­ра на за­те­че­но ста­ње ње­го­ве ду­ше, од­но­сно, уво­ди га у свој свет ле­по­те и про­ми­шља­ња. То се мо­же ви­де­ти у пе­сма­ма: ‘Та­ра’, ‘Ка­њон Пи­ве’, ‘Пи­шче’, ‘Пив­ско је­зе­ро’, ‘Дур­ми­тор’…“ (Из поговора Радмиле Милошевић)