„Када проживи све слојеве који сачињавају архитектуру овог дела, читалац ће моћи да препозна и понешто од плазматичног претакања живота какво су мајсторски сликали мајстори модерне Пруст, Џојс или Селин. Радак опијумским заносом пресеца и повезује пасаже свога романа, али тако да сваки оставља за собом веркоровски траг и гради базилику метаморфоза.
Овај роман свакако не припада такозваној објективистичкој традицији. Његова идеја и његова структура имају додирну површину са светом чињеница које граде наш свет. Али, те чињенице немају своју заснованост изван имагинаријума који покреће пут заспалог ветра. Предраг Радак је пронашао ту линију која спаја светове и без којих бисмо били само једностране сенке од људи.“ (Из поговора Драгољуба Којчића)
Ланац око ветроказа
Сувишни људи
Не волим лимун
Свакидашње приче
Through Genocide to a Greater Croatia
Троугао
Импулси и утисци
Догађај код „Српске круне“
Давидов свет
Невеста на прагу
Вукодолске приче
Отисци буђења
Čuvam te Istanbule
Морине у Херцеговини, повијест о планини
Народ од песме већи
Трунто – остварени сан
Професор Златоусти Алкион
Ехо бескраја
Priče slomljenog ogledala 