„Милинковићева поезија је за часне људе, са јасним опредељењима према човеку; она је за оне читаоце који се руководе светлошћу и полетом духа, а не тренутним задовољством. Јасно издиференцирани ставови, часни, витешки манири доприносе да се лирски субјекат са истим интензитетом радује сусрету са пријатељем, професором и вољеном женом, да осети горчину Ниобине сузе и дубину Орфејевог уздаха.
Милинковић је овом песничком збирком показао да је могуће из сопственог лирског набоја мислити на друге и о другима; да лакоћа певања долази из искрености онога који пева и да је искреност израженог, мерило и основ у свим епохама и књижевним правцима. […] Још једном је потврдио значај и сврсисходност певања, а себе је показао као рефлексивног песника јасних асоцијација, лиричара који је овладао мером, како у погледу организације стиха, тако и у погледу дозирања емоција. То је допринело да његова поезија буде јасна, лепа, складна, свежа и модерна истовремено.“ (из поговора мр Предрага Јашовића)
Пут према изгреву сунца
Смијешано најлакше се пије
Нови хладни рат и Србија
Prošle noći
Studies on English and Serbian Language
Тетоважа ума
У царству вилиног коњица
Izbegličke suze
Одлазак на острво Арт; Подстицаји, 1
Међународни дани хирургије у Фочи / International Days of Surgery in Foča
На бесмртној вертикали српске ратне прошлости I–II
На усни кап меда
Ораховица на Озрену
Приватни час историје
Учитељ – L’instituteur, Париз–Paris (1917–1918)
Велико срце
Иза високог зида
Одјеци Шурманачке јаме
Прсти лудих очију
Феномен Чековић
Прамен среће
Пастирево
Кобни дани у Херцеговини 1942.
Врата вјетрена – сабране пјесме 