„Милинковићева поезија је за часне људе, са јасним опредељењима према човеку; она је за оне читаоце који се руководе светлошћу и полетом духа, а не тренутним задовољством. Јасно издиференцирани ставови, часни, витешки манири доприносе да се лирски субјекат са истим интензитетом радује сусрету са пријатељем, професором и вољеном женом, да осети горчину Ниобине сузе и дубину Орфејевог уздаха.
Милинковић је овом песничком збирком показао да је могуће из сопственог лирског набоја мислити на друге и о другима; да лакоћа певања долази из искрености онога који пева и да је искреност израженог, мерило и основ у свим епохама и књижевним правцима. […] Још једном је потврдио значај и сврсисходност певања, а себе је показао као рефлексивног песника јасних асоцијација, лиричара који је овладао мером, како у погледу организације стиха, тако и у погледу дозирања емоција. То је допринело да његова поезија буде јасна, лепа, складна, свежа и модерна истовремено.“ (из поговора мр Предрага Јашовића)
Обриси у магли
Тајна Совиног дола
Прилози за Досије Стари Брод 1942.
Дневник Леоне Југин
Корона
Неурамљене слике с пута
Од Борака до Вишеграда – Илија Сарић, соколаш и равногорац
Нове песме за нове осмехе
Jezik i utelovljenost
Исповест Вуку
Терор над Србима у Горажду
Шта би рекао Че
Laži o sarajevskom ratištu
Вукодолске приче
Клетва поља Суранова
Само за љубав
Елегије
Ја-Тара
Заблуде и истина о „Цркви босанској“
Браћа
Starija poimanja politike 3. Razvoj novovekovnih shvatanja politike
Распукле зоре
Црвена нит коридора; Брчко у рату 1992–1993.
Ходам по дуги
Јахорина 1992–1996, дневник
Звијезда падалица
Слике и сећања 