„Милинковићева поезија је за часне људе, са јасним опредељењима према човеку; она је за оне читаоце који се руководе светлошћу и полетом духа, а не тренутним задовољством. Јасно издиференцирани ставови, часни, витешки манири доприносе да се лирски субјекат са истим интензитетом радује сусрету са пријатељем, професором и вољеном женом, да осети горчину Ниобине сузе и дубину Орфејевог уздаха.
Милинковић је овом песничком збирком показао да је могуће из сопственог лирског набоја мислити на друге и о другима; да лакоћа певања долази из искрености онога који пева и да је искреност израженог, мерило и основ у свим епохама и књижевним правцима. […] Још једном је потврдио значај и сврсисходност певања, а себе је показао као рефлексивног песника јасних асоцијација, лиричара који је овладао мером, како у погледу организације стиха, тако и у погледу дозирања емоција. То је допринело да његова поезија буде јасна, лепа, складна, свежа и модерна истовремено.“ (из поговора мр Предрага Јашовића)
Moj brat Jovan Rašković
Заблуде и истина о „Цркви босанској“
Сабрана дјела, Разговор с Аџијом
Несањане приче
Тетоважа ума
Прамен среће
Фоча; вријеме и догађаји
Uvod u filozofiju 2. Teškoće
Родбинске везе Орловића, Мартиновића и Самарџића
Тумарања
Распукле зоре
Priče slomljenog ogledala
Одлазак на острво Арт; Пловидба, 2
Moć i moral 2. Politička ustrojstva
Џиварска црквена општина
Сабрана дјела, Кратки романи 2
Песништво Вука Крњевића
Кад вратнице шкрипну
Пут до истине
Бајка о одрастању
На пртинама старине
Сеоски адресар за мање упућене
Испирање злата 