„По рубовима река је љубав (сагласје свих вештих спевова); љубав као тугованка, као стрела, као прасак, или пак, женска љубав (стишана и огољена); без телесности оронула и складна у нестајању пред испруженим длановима – пред живим сунцем.
Песникињина крила су и у гнезду, и раскриљена небом, и са суровим изданцима, сура. Чује се њихов трепет који растерује зраке, лепет као позив на уздизање звуковног у стиху-песми. Прецизно густина ваздуха контролише њихове покрете – кроти их неукротиве и призива у висинама.
Милена Дрпа слаже свој песнички рукопис одмерено, без ‘тензија’ и додатних оптерећења. Стих прати други стих, песма из песме проистиче. Уланчавају се природним током и творе јединство проживљеног и просањаног. Уједначене по ритму и стилу, све песме у најновијој књизи наше песникиње граде јединствен свет, који сам себе брани и сам себе препоручује. Сигурно.“ (Из поговора Дејана Богојевића)
Кућни праг
Вајар свјетлости
Кроз живот
У царству вилиног коњица
Земље и градови – дневник путовања
Обриси у магли
Смоква у Београду
Moć i moral 1. Političko umeće
Вук у ратној причи
Капетанова сабља
Ђевич камен
Јутро на крају свијета / Morning at the End of the World
Тражим реч 