„У историји литературе често се појављују грађевинари као песници. Први пут се сусрећем са поезијом која настаје из доживљаја света који врши анализу крви и најситније састојке човекове. Можда је то тајна успеха Славице Стојић, да нам великодушно дарује свој таленат и да управо из властите крви и суштине супстанце изговори своје суптилне стихове и надасве спиритуални доживљај света.“ (реч Емира Кустурице)
КОРЕН
Дошло је време да птице своје
из топлог гнезда пустим и ја.
Срце се стегло зебње пуно,
а душу испуни необичан страх.
Да свако има свој правац и пут
свесна сам тога одавно ја.
Да време дође када се мора напустити мајчин скут,
кад-тад.
Дадох им крила, у лет их дигох,
ко оружје дадох љубав и поштење.
Кад крену да лете, да крила шире,
да благослов мој их прати од мене.
А када живот препреку стави,
виспрено тада нека извуку,
из завежљаја тог што им спремих,
ту бескрајну љубав и мудрост за пут.
Летите птице, ширите крила,
доступно нека вам буде све.
Али једно нека не напушта ваш ум,
да увек знате корен где је.
На удици
Стаза
У времена кругу
Буњин село
Jevrejka Behara; sarajevska legenda
Херцеговa задужбина, легенде и знамења
Сачувано од заборава
Грозд живота; преци и потомци братства Чворовића
Пивска сновиђења
Ходам по дуги
Alone and On My Own
Велико срце
Храст мајке родне
Приче од којих се расте
Први српски алтернативни часопис
Starija poimanja politike 2. Shvatanja politike u srednjem veku i početkom novog veka 