„У историји литературе често се појављују грађевинари као песници. Први пут се сусрећем са поезијом која настаје из доживљаја света који врши анализу крви и најситније састојке човекове. Можда је то тајна успеха Славице Стојић, да нам великодушно дарује свој таленат и да управо из властите крви и суштине супстанце изговори своје суптилне стихове и надасве спиритуални доживљај света.“ (реч Емира Кустурице)
КОРЕН
Дошло је време да птице своје
из топлог гнезда пустим и ја.
Срце се стегло зебње пуно,
а душу испуни необичан страх.
Да свако има свој правац и пут
свесна сам тога одавно ја.
Да време дође када се мора напустити мајчин скут,
кад-тад.
Дадох им крила, у лет их дигох,
ко оружје дадох љубав и поштење.
Кад крену да лете, да крила шире,
да благослов мој их прати од мене.
А када живот препреку стави,
виспрено тада нека извуку,
из завежљаја тог што им спремих,
ту бескрајну љубав и мудрост за пут.
Летите птице, ширите крила,
доступно нека вам буде све.
Али једно нека не напушта ваш ум,
да увек знате корен где је.
Очи Симониде Лепе
Српска православна црква у Фочи
Бисер на дну мора
Црнотравац
Нове песме за нове осмехе
Са Флором на ти
Jevrejka Behara; sarajevska legenda
Шаљиве народне песме
Порука животиња
Сабрана дјела, Балкански синдром
Дневник Леоне Југин
Сабрана дјела, Кратки романи 1
Пивска сновиђења
Фоча; вријеме и догађаји
Сто песама за Максима
Porodice potomaka rodonačelnika Marka Pecikoze iz Višegrada
Бешчашће ближњих
Свитак над Лепеницом
Травничке свјетиљке
Погана времена. (Освета II)
Срицање облака
Filozofija u raskoraku 1. Čvorišta
Српско-турски рат 1912.
Јутарња капија 