Кад се мало боље прочитају или ишчитавају, песме Радомира Бановића крију одговор на питање о смислу људске среће. Кроз своје песме он кликује из све снаге генерацијама које долазе да се не брчкају у плићаку, већ да загазе у дубоку воду слободно и да испијају љубав у којој је доброта основа…
Писмо од мајке
Тужни јецај виолине
Кô месечев бледи сјај;
Мој је јецај из даљине
Слушај добро, о, слушај!
Слушај песму дивних нити,
Препознаћеш тужан глас
Који виолину кити;
Која јеца за све нас.
За све мајке у сузама
Што чекају брижно дан,
Да се вратиш сине к нама;
И донесеш топли сан.
Да нам смириш ноћи дуге,
Које прати само јад.
И срца нам пуна туге
Која нису кô некад
Весела и насмејана,
Него тужна, сине чуј:
Срца наша пуна рана,
Дођи к њима, не тугуј.
Козара, споменик нашег памћења
Die Heldin aus Innsbruck – Diana Obexer Budisavljević
Документи о страдању српских свештеника у Херцеговини 1914–1918
Крваво љето у Љубињу 1941.
Венчане тишине
Такво ти је име и поријекло
Двострукe рефлексиjе
Скит
Коштана врпца
Усташки злочин у Старом Броду код Вишеграда 1942 – у свјетлу њемачких докумената
Od podela do genocida – stradanje Srba u Slavoniji 1941–1945
Горанова „Јама“ и усташки злочини
Професор Златоусти Алкион
Прилози за Досије Стари Брод 1942.
Luna mi je svedok
Звијезда падалица
Јубилеј и остало
Ланац око ветроказа 