„Кад узме оловку у руке, она је поново дјевојчица која плаче иза млина, скривајући се у високој трави, да је мама и тата никад не нађу. Она поново види сваког другара из разреда, види учитељицу Љубицу и осјећа мирис укусних кела која се кувају у њеном стану. Чује смијех и грају из куће Стјепанових, осјећа укус хљеба који је правила баба Ката. Осјећа стрепњу док чека да види да ли је жена окренута леђима незнанка или рука спаса која ће је одвести из хладног рата у топло наручје мајке. Док јој гледате лице кад прича своје приче, примјећујете да она није са вама. Она шета по стазама свог родног села. Завирује у болничке собе у којима се одржава необичан концерт, држи Веру за руку. Грли своје ђаке погледом и срцем, грли све оне који су посијали нешто лијепо у плодну земљу њеног живота, али и оне који су се отимали из тог загрљаја, лутајући неким мање исправним стазама. Док је тако гледате, посмислите некад: да ли ће се жељети вратити у оно што је овдје и сада? А опет, за годину или двије, читате приче о овом тренутку и видите да је, неком чаробном вјештином, ипак била и овдје, и покупила све мирисе и звуке, слике и осјећања, и преселила их у причу.“ (Из рецензије Марије Кузмановић)
850 дин.
Важно је бити тужан
Милена Дрпа Савремена проза
978-86-7396-784-4
14x21 cm, 151 стр.
тврди повез
2021.
Проза
licne price
Знамења старе Херцеговине
Травничке свјетиљке
Linije sreće
Ekonomska stvarnost Meksika
Морине у Херцеговини, повијест о планини
Листања
Мирис бадема у Камбоџи
Смрт, буђење
Троугао
Љубавна писма прочитана после педесет година
Knjiga o Mostaru
Календеровци
Питома долина Лашва Брод
Детлак – село између двије ријеке
Шта те боли, Јупитере?
Родбинске везе Орловића, Мартиновића и Самарџића
Ехо бескраја
Сеоски адресар за мање упућене 