Прича о трагедији ЈНА у Сарајеву 1992. године може се разумети као инвентар сведочења, које нам помаже да сагледамо нове димензије злочина. Миладин Петровић ствара вишеслојну причу о окрутности, незнању, идеолошкој лаковерности, погубној инерцији…
Из обиља документарног материјала, Петровић ствара аутентично мемоарско дело у коме образлаже неке кључне догађаје, као што су хапшење Алије Изетбеговића на Бутмиру или судбина колоне која је препуштена бандама Јуке Празине, Јусуфа Пушине и Јове Дивјака.
У делу приче која се односи на његову личну патњу, Петровић уноси скоро епску димензију, јер се као у народној песми у муслиманском ропству нашла и његова рођена сестра Славка. Пред бригом о њој, скоро да нестају личне муке и страхови, бол и понижење. Док с њега скидају одећу и чизме и ударају га чиме стигну, Миладин упорно поставља само једно питање: да ли неко зна где му је сестра…
Случај сликара Мијушковића
Мала приношења
Иза високог зида
Одлазак на острво Арт; Визије – Свет, 3
Јутарња капија
Славно доба Херцеговине; Спомен-књига о Херцеговачком устанку 1875–1878.
Јелена, мајка које нема
Јунаци из устаничке епопеје Филипа Вишњића
Црква сељачких јутрења
Рудо у Великом рату 1914–1918. 