Могло би се у слободнијем поимању форме рећи да је ово нека врста поетског романа реке, јер већина песама има свој лирски сиже, дело врви од ликова, наративност је присутна али је редукована, а свеукупна структурна повезаност чини га целином која значењима дарује исконску причу о човековим спознајама, проживљавањима, самоћи, отпору који пружа чињеницама смртности и пролазности, афирмишући ум, креативност и тежњу ка Апсолуту. А, надасве показујући лепоту као продукт имагинације и воље: „ја сам лавиринт… калем који се одмотава”.
Поезија се дакле, код Богићевића, разумева као пут ка себи, откривање себе и света у који се то активно ја спушта као у лавиринт да би испитујући га створило себе посредством песме, те је ово заправо и лирска повест о потрази за идентитетом: „Како отићи све векове носећи / кад непогрешив хитац чека иза угла / себи под кожу и усправан бити / можда стати док химера мине”.
Pedeset koraka
Пасош за небо
Andrićeva Ćuprija – Andrićs Brucke
Српско-руска сусретања
Pregled shvatanja politike
Добрички цветови
Путују речи
Заклон
Шишке и заљубишке
Српска православна црква у Фочи
Свих ових дана
Andrićeva Avlija – Andrićs Hof
Сто песама за Максима
Десио се живот
Проблеми, писци, дела VII
Српски културни наратив
Смоква у Београду
На пучини међа
Херцеговa задужбина, легенде и знамења
Сунчани поздрав
Одлазак 