Од Бога се ушур не тражи

„Ово је ро­ман о же­ни ко­ја је уби­ла дје­ве­ра! На пр­ви по­глед у пи­та­њу је сва­ко­днев­на би­зар­на при­ча из „цр­не хро­ни­ке“, јед­на од оних ка­кве сре­ће­мо у бу­ле­вар­ској штам­пи и ко­ји­ма хра­ни­мо на­шу из­о­па­че­ну ра­до­зна­лост.

Ва­ља ре­ћи да су од­мах на по­чет­ку на­ша оче­ки­ва­ња из­не­вје­ре­на. Би­зар­но по­ро­дич­но уби­ство ко­је ће она из­вр­ши­ти као од­ра­сла же­на у про­вин­циј­ском су­ду, у по­рет­ку ври­јед­но­сти и мо­ти­ва на ко­ји­ма су за­сно­ва­ни по­ступ­ци ли­ко­ва овог ро­ма­на, при­род­но нам се ука­зу­је као мо­гу­ћи не­же­ље­ни од­јек људ­ског зла, по­ра­за и по­ни­же­ња ко­је је до­жи­вје­ла при­су­ству­ју­ћи уби­ја­њу и до­слов­ном ма­са­кри­ра­њу сво­је по­ро­ди­це… По то­ме уби­ство дје­ве­ра у овом ро­ма­ну и ни­је при­о­ри­тет­но не­го је ви­ше јед­на мо­гу­ћа уда­ље­на и ис­кри­вље­на по­сље­дич­на мје­ра дра­ма­тич­них зби­ва­ња кроз ко­ја је још од нај­ра­ни­јег дје­тињ­ства про­ла­зи­ла ова же­на.

При­мар­но уче­шће у све­му очи­то је имао у том кра­ју до­бро по­зна­ти до­га­ђај ко­ји се од­и­грао 6. фе­бру­а­ра 1945. го­ди­не, ка­да су уста­ше из Дер­вен­те упа­ле у обли­жње  се­ло Рап­ћа­ни, за­па­ли­ле га и из­вр­ши­ле не­за­пам­ће­ни по­кољ српског ци­вил­ног ста­нов­ни­штва. Пе­тра је као ди­је­те би­ла свје­док по­ко­ља ње­не уже по­ро­ди­це и са­мо је игром слу­ча­ја оста­ла жи­ва.“ (Из предговора др Станише Тутњевића)