„Књига Војислава Новића Само ја знам је психолошки приказ трагедије и голготе главног лика, у вријеме распада бивше Југославије. То је потресна исповијест учесника страшног страдања, свједока догађаја и лојалног грађанина. Казивање главне личности дочарава борбу за голи живот у вријеме кад се судило без суда, осуђивало без кривице, кад си био крив што си жив, а опасан што си свједок зла.
Парадокс и апсурд је што је главна јунакиња, откад зна за себе, живјела узорним животом, издигла се из средине узорним понашањем и стрпљивим радом, одричући се свега привлачног и замамног ради бољег сутра које је крунисала дипломом професора. То је био големи успјех за оне који су рођени неку годину послије Другог свјетског рата, у сиромашним срединама, и у породицама са доста дјеце а са мало плодне земље. Јунакиња је, уз то, рано остала и без једног родитеља.
У ратном вихору који је деведесетих година захватио бившу Југославију, трагично је пострадала и проживјела злу судбину само зато што је Српкиња. Њена потресна казивања свједоче о злој судбини српског народа у Хрватској у то вријеме. Многи су прошли и горе од ње јер нису извукли ни живу главу.“ (Из поговора Драгице Ђекић)