„И тако, рекло би се у недоглед, сто песама, хиљаде загонетки, стотине игара и смислова. Лака песничка комбинаторика, има се утисак, не застаје, песнички ђердан се увеличава и богати, сваким даном и сваком новом песмом. Број песама полако заборављамо, читање Јекнићеве поезије чини нас некако лаким и нежним, што би рекао Милош Црњански.
Писац ових редова одавно је разумео и схватио да је лепота у трагању за оним чега нема, а поезија Микија Јекнића, коју прихватамо као благочастиви дар озбиљно нас опомиње, мада смо то помало и знали, да се песнички кругови никада не могу затворити. И кад се то привидно деси, песничко перо Миодрага Микија Јекнића отвориће нове, свеже и још богатије.“ (Из поговора Божидара Зејака)
Косово и Метохија – српска баштина
Дневник Леоне Југин
Из Лајпцига до Лужице. Лужички Срби у стварности и предању
Листања
Травничке свјетиљке
Обриси у магли
Сто песама за Максима
Тумарања
L’instituteur – Учитељ, Париз–Paris (1917–1918)
Отисци времена – из културног летописа Срба у Канади
Двострукe рефлексиjе
Српска православна црква у Дубровнику
¿Qué diría Che?
Прсти лудих очију
А возови су пролазили, давно...
Слика
Из Божијег врта
Сабрана дјела, Приче
Растанак на Палама
Studies on English and Serbian Language
Приче из Новог Травника
Јутарња капија
Месец у коси
Потапање ветра
Живот и пјесма
Сеоски адресар за мање упућене
О граде мој; завичајна антипоема
Српска народна Европа – роман о вестима дана
Јутро на крају свијета / Morning at the End of the World
Putem zaspalog vetra
Спартак. На атлетским стазама Сакула и Опова 