„И тако, рекло би се у недоглед, сто песама, хиљаде загонетки, стотине игара и смислова. Лака песничка комбинаторика, има се утисак, не застаје, песнички ђердан се увеличава и богати, сваким даном и сваком новом песмом. Број песама полако заборављамо, читање Јекнићеве поезије чини нас некако лаким и нежним, што би рекао Милош Црњански.
Писац ових редова одавно је разумео и схватио да је лепота у трагању за оним чега нема, а поезија Микија Јекнића, коју прихватамо као благочастиви дар озбиљно нас опомиње, мада смо то помало и знали, да се песнички кругови никада не могу затворити. И кад се то привидно деси, песничко перо Миодрага Микија Јекнића отвориће нове, свеже и још богатије.“ (Из поговора Божидара Зејака)
Рудо у Великом рату 1914–1918.
Порука животиња
Starija poimanja politike 3. Razvoj novovekovnih shvatanja politike
Смоква у Београду
Бедем на Дрини. Горњодринско ратиште 1914–1915
Трунто – остварени сан
Сабрана дјела, Кратки романи 1
Pedeset koraka
Сабрана дјела, Кореспонденција
Време са укусом пралина
Сабрана дјела, Пасијанс или стрпљење
Želje i kazna: priča o Tantalu
Црвени руж
На трећој тераси
Кад порастем, бићу дрво 