„Буњевчеве приче као да позивају читаоца да се у машти преображава јер се и саме преображавају, јер су дијалошке и дијалектичке, у непрестаном сукобу теза и антитеза, али без наметнутих или чак прикривених синтеза. Један исти лик и један исти догађај, више прича у истој причи, посматрају се из разних углова, оспоравају се, дозивају нове углове посматрања ради међусобног спорења или укрштања.
Фантастика? Каква фантастика? Психолошка фантастика? Пародија фантастике? Фантастика прожета Буњевцу својственим хумором и иронијом? Или све то, као и у низу других Буњевчевих прича, и нешто друго, увек код овог писца и нешто друго, ако није и нешто обрнуто, изврнуто и заврнуто, да би се читалац завео с једног пута и прешао на други, да би залутао и сам почео да тражи прави пут, ако таквог има, да би са раскршћа путева ишао на све четири стране и опет се враћао на раскршће, јер му неки скривени путоказ показује правац на пету, фантастичну страну.“ (Из поговора Александра Петрова)
Распукле зоре
Mocambo
Znam da nikad ne smem stati
Аспекти филозофског промишљања историје
Страдање Српске православне цркве у Независној Држави Хрватској / Suffering of the Serbian Orthodox Church in the Independent State of Croatia
Горанова „Јама“ и усташки злочини
Тајна Совиног дола
Песме и пјесме
Bishop Strossmayer, a Croat, Greater Croat or Yugoslav
Коштана врпца
Везмарово сећање
Само за љубав
Žena u žrvnju
Priče slomljenog ogledala
Игром до смисла 