„’Само срцем добро видимо’, каже Егзипери у Малом принцу, и то осећа и зна већина песника света, а наша песникиња само срцем и живи. За песникињу, која срцем види и осећањима добрим живи и ствара, нема мале и безначајне теме. Њу очарава мирис траве, сутон, снег, шума, обала, капљице ‘окупане’ и врапци који упркос својој бројности остају непримећени, a који имају своје господство које само песник може да примети и да нам га открије.
Ова поезија нас подстиче да из другог угла сагледамо животe и да приметимо оне, наизглед, мале ствари од којих је и саткан живот и сва његова чудесност. Нема малих ствари, све је велико када је обасјано светлошћу Љубави. Поезија наше песникиње Пламенке нам открива лепоту и радост постојања, сведочи о важности сваке изговорене речи и подстиче нас да поштујемо светињу речи и самога живота.” (Из предговора јереја Далибора Стојадиновића)
Путују речи
Златно доба Срема
Тешко је бити утишан до краја
Тако се гради кућа
Учитељ – L’instituteur, Париз–Paris (1917–1918)
Клупко спаса
Заклон
Из Лајпцига до Лужице. Лужички Срби у стварности и предању
Трагови прошлости 