„Војислав Милић примењује говор свога завичаја на простору источно од Прокупља, где сe налазе општине Мерошина, Житорађа и Дољевац, прва северно, а друге две јужно од реке Топлице. Тај говор припада широј заједници, призренско-јужноморавском дијалекту (призренско-тимочком, „торлачком”).
Особине дијалекта, чија је граматика упрошћена (лингвистички речено „прогресивна”), а акценат потпуно слободан, аутор је искористио као могућност да у грађењу слободног стиха срећно примени језгровиту, кратку и динамичну реченицу. Зналачка употреба особина завичајног говора представља ауторов леп допринос афирмисању призренско-јужноморавског говора као медија за песничка истраживања. Милићеве збирке стихова стоје као пандан делима писаца који су се у прози и драми огледали и потврдили.“ (из поговора проф. др Жарка Ружића)
Pristupi umetnosti: 1. Politika, kultura i umetnost
Emocije i mišljenje
Starija poimanja politike 1. Antička shvatanja politike
Ко ме све није гласао
Starija poimanja politike 2. Shvatanja politike u srednjem veku i početkom novog veka
Starija poimanja politike 3. Razvoj novovekovnih shvatanja politike
Цица контејнерка
У завичају чудесних бића
Рeка (не)заборава: сећање које тече
Приче од којих се расте
Смоква у Београду
L’instituteur – Учитељ, Париз–Paris (1917–1918)
Давидов свет 