„У свету историје никад краја разговору о коначним закључцима. Ова врста истраживања никад се не завршава, јер свако ново поколење има свога Канта и Хегела, Шпенглера или Тојнбија. Ови, а и толики други извори филозофско-историјске мудрости, јасно, никад не пресушују. Живе генерације увек изнова морају усвајати, промишљати и истраживати историју.
Познати историчар средњег века Хајден Вајт истражујући перспективе дела историчара XIX века уверава нас да се радови филозофа историје (Хегела, Маркса, Ничеа и Крочеа) ни по чему не разликују од дела ‘правих’ историчара (Мишлеа, Ранкеа, Токвила и Буркхарта); не разликују зато што и филозофи и историчари свој рад заснивају на сличним ‘модалитетима свести’ или фигурама имагинације. То значи да не постоји чиста историографија која не би истовремено била и филозофија историје, као и да је истраживање историје резултат прихваћене реторичке стратегије.“ (Аутор)
Пасош за небо
Добрички цветови
Сувишни људи
Ходам по дуги
Вилин коњиц
Прилози за Досије Стари Брод 1942.
Истина о смрти је лаж
Сунчани поздрав
Како је почео рат у Босни и Херцеговини 1992.
Преобразбе
До мене је
Шишке и заљубишке
Којекуде – Срби у памет се
Suffering of the Serbian Orthodox Church in the Independent State of Croatia / Страдање Српске православне цркве у Независној Држави Хрватској
Tёплый каменный лёд
Не знам, још увек
Небеска Скадарлија
Велико срце
Praslike 