Тематски круг књиге У хоризонту филозофске историје Риста Тубића обухвата есенцијалне проблеме историје као реалног збивања и као науке. Аутор, најпре, увиђа да се једно друштво никад боље не разоткрива неголи кад уназад пројектује своју слику. Јер ми смо оно што јесмо само својом васколиком прошлоћу. Стога је морамо што дубље истраживати и усвојити да бисмо схватили ко смо и како смо настали.
С тим на уму, питања се концентришу око односа историје и спекулације, њеног смисла или бесмисла, истине у историјском роману, заласка постмодернистичких и постструктуралистичких теорија историје; уз то, дакако, и филозофско-историјски погледи на случајност, узрочност, судбину и мит. Незаобилазни су ту били Макијавели, Гвичардини, Андрић и њихови погледи на време и историју. Разматра се и однос филозофије и поезије, па у наставку песништво Паула Целана, свет хуморне ироније Милована Данојлића и поезија Милана Ненадића.
Тубић промишља немале опасности по опстанак човечанства наше данашњице, тврди како од неолита наовамо рат није престајао с тим што су с модерним средствима битке све крвавије. Нису ли закони рата заиста фатални, неизбежни, антрополошки фундирани. Наша судбина се одлучује на бојном пољу по коме се крећемо и играмо игре.
Муза историје је пријатна, учена и непретенциозна, али ако се осети напуштеном и занемареном, осветиће се и ослепити оне који је презиру. Зато је данас изузетно важно знати да чак и понајмање филозофски оријентисани историчари тешко могу избећи уопштена размишљања о свом предмету. Историја, тако, све више постаје теоријски епистемолошки самостална, што је, у сваком случају, добро.