„У свету историје никад краја разговору о коначним закључцима. Ова врста истраживања никад се не завршава, јер свако ново поколење има свога Канта и Хегела, Шпенглера или Тојнбија. Ови, а и толики други извори филозофско-историјске мудрости, јасно, никад не пресушују. Живе генерације увек изнова морају усвајати, промишљати и истраживати историју.
Познати историчар средњег века Хајден Вајт истражујући перспективе дела историчара XIX века уверава нас да се радови филозофа историје (Хегела, Маркса, Ничеа и Крочеа) ни по чему не разликују од дела ‘правих’ историчара (Мишлеа, Ранкеа, Токвила и Буркхарта); не разликују зато што и филозофи и историчари свој рад заснивају на сличним ‘модалитетима свести’ или фигурама имагинације. То значи да не постоји чиста историографија која не би истовремено била и филозофија историје, као и да је истраживање историје резултат прихваћене реторичке стратегије.“ (Аутор)
Ипак у небо погледам често
На удици
Крваво љето у Љубињу 1941.
Клон
Život i poezija Mubere Pašić
Испирање злата
Andrićeva Avlija – Andrićs Hof
Пољубне и погубне песме
Двострукe рефлексиjе
На раскрсници, књига друга
Фото-записи
Јубилеј и остало
Pregled shvatanja politike 