„Ни странице ове поеме, ни хиљаде и хиљаде других страница до сада написаних, нису довољне да опишу зверства непријатеља и Исусове муке нашег народа у Другом светском рату. Живот и смрт, ране и ожиљци, бол и непребол, збегови и логори, сећање и незаборав прате сваки рат. […]
А ja настојим да, на свој начин, примерен мом осећању трагедије, мојој побуни против злочина, искажем страдање нашег рода, као васкрснуће. Једино тако и могу, никако другачије. Сложићу се са тумачима Змајеве песме да су гробови и својеврсни светионици, то јест путокази. Да, ти светионици у узбурканом мору разних страхота и људских недела, постају узори и светло другима које обасјава чин храбрости, родољубља, људскости. У сваком праху и пепелу, како нас историја хришћанства учи, остаје нека искра, неки импулс који враћа у живот.“ (Ауторка)
Свакидашње приче
Ланац око ветроказа
Ликови жена у Андрићевом делу
Ђевич камен
Пастирево
Вредновање књижевног текста
Смоква у Београду
Књига мудрости и глупости
Вилма
Родбинске везе Орловића, Мартиновића и Самарџића
Јаук гробне тишине
Прегршт прича
Глуха кућа
Љубави у доба короне
Да се прича и памти
Истина и обмане – pашомонијада сарајевских избјеглица
Буњин село 