Садржај Одломак

1.200 дин.

Заблуде и истина о „Цркви босанској“

Осврт у листу „Печат“, 18. 7. 2025.

Додај у листу жеља
Векови 978-86-906914-0-1 (МП); 978-86-7396-933-6 (СК) 14х21 cm, 207 стр. тврди повез, фотографије 2024. , ,
Подели

Од истог аутора

Миодраг М. Петровић

Жао нам је, по задатим условима претраге није пронађен ниједан наслов у нашој понуди.

„Др Ми­о­драг Пе­тро­вић, на осно­ву про­у­ча­ва­ња мно­штва са­чу­ва­них, ве­ро­до­стој­них пи­са­них сред­њо­ве­ков­них из­во­ра и ис­пра­ва (до­ма­ћих и стра­них), сво­јим на­уч­но­и­стра­жи­вач­ким из­вор­ним ра­дом о ‘Цр­кви бо­сан­ској’, кр­стја­ни­ма, бо­го­ми­ли­ма и ба­бу­ни­ма у сред­њо­ве­ков­ној Бо­сни, пр­ви је до­шао до но­вих, зна­чај­них ре­зул­та­та:

– ука­зао је да ‘Цр­ква бо­сан­ска’ (Ec­cle­sia bo­snen­sis) ни­је ни­ка­ква цр­кве­но­ор­га­ни­за­ци­о­на, цр­кве­но­је­рар­хиј­ска и цр­кве­но­бо­го­слу­жбе­на уста­но­ва и да не по­сто­ји ни­је­дан до­ку­мент ко­ји би го­во­рио о бо­го­слу­жбе­ној де­лат­но­сти ње­них чла­но­ва, док са дру­ге стра­не, по­сто­ји мно­штво пи­са­них ис­пра­ва о њи­хо­вом са­ве­то­дав­ном, ди­пло­мат­ском и суд­ском (ар­би­тра­жном) де­ло­ва­њу;

– при­ка­зао је пра­ву уло­гу ‘Цр­кве бо­сан­ске’, као све­тов­не (ла­ич­ке) уста­но­ве са­ста­вље­не од осве­до­че­них ‘по­гла­ви­тих кр­стја­на’, тј. ис­так­ну­тих и про­ве­ре­них пра­во­вер­ни­ка, од­но­сно пра­во­слав­них хри­шћа­на, при дво­ро­ви­ма бо­сан­ских ве­ли­ка­ша, ба­но­ва и кра­ље­ва. Главна уло­га чла­но­ва ‘Цр­кве бо­сан­ске’, као ‘по­гла­ви­тих кр­стја­на’, би­ла је – да сво­је го­спо­да­ре од­вра­ћа­ју од ути­ца­ја ри­мо­ка­то­лич­ке про­па­ган­де и ве­ре; да услед ути­ца­ја ри­мо­ка­то­лич­ких ми­си­о­на­ра не бу­де у на­ро­ду ‘от­пад­ни­штва од пра­ве вје­ре’, кр­стјан­ске тј. пра­во­слав­не хри­шћан­ске, и да пра­вед­но пре­су­ђу­ју у гра­ђан­ским спо­ро­ви­ма;

– за­кљу­чио је да је не­стан­ком бо­сан­ских вла­да­ра услед па­да Бо­сне под Тур­ке (1463) не­ста­ло и по­сто­ја­ње ‘Цр­кве бо­сан­ске’, за раз­ли­ку од Срп­ске пра­во­слав­не цр­кве, ко­ја па­дом под Тур­ке ни­је пре­ста­ла да по­сто­ји; као и да по­сто­ја­ње и ак­тив­ност ње­на пред­ста­вља осо­бе­но ад­ми­ни­стра­тив­но­др­жав­но уре­ђе­ње сред­ње­ве­ков­не Бо­сне;

– об­ја­снио је да на­зи­ви – цр­ква (ἐκκλησία, ec­cle­sia), као уста­но­ва, и епи­скоп (ἐπίσκοπος, epi­sco­pus), као чел­ник ‘Цр­кве бо­сан­ске’, по­сто­је мно­го пре по­ја­ве хри­шћан­ства; ‘цр­ква’ у зна­че­њу скуп­шти­на, ве­ће, са­вет, суд, а ‘епи­скоп’ у зна­че­њу над­зор­ник, упра­ви­тељ и да је не­по­зна­ва­ње то­га мно­ге ис­тра­жи­ва­че од­ве­ло на стран­пу­ти­цу; об­ја­снио је, та­ко­ђе, да су вер­ни­ци у Бо­сни се­бе на­зи­ва­ли кр­стја­ни­ма, тј. пра­вим хри­шћа­ни­ма, ко­ји су, по­сле рас­це­па Цр­к­ве 1054. го­ди­не, ти­ме се­бе одва­ја­ли, раз­ли­ко­ва­ли од је­ре­ти­ка бо­го­ми­ла – ба­бу­на, та­ко на­зва­них Ла­ти­на, због ду­а­ли­стич­ког уче­ња о то­ме да Дух Све­ти не ис­хо­ди са­мо од Оца, ка­ко пи­ше у Је­ван­ђе­љу (Јн. 15, 26), не­го су у Сим­во­лу ве­ре (чл. 8) до­да­ли ‘и Си­на’ (Fi­li­o­que); об­ја­снио је и ко су ку­ду­ге­ри у сред­њо­ве­ков­ној Бо­сни;

– ука­зао је на по­ја­ву и пра­во­вер­ни сми­сао на­зи­ва кр­стја­нин на пло­чи Ку­ли­на ба­на из 1185. го­ди­не, као и на пот­пис Све­то­га Са­ве у свој­ству ‘мо­лаб­ни­ка’ (мо­ли­тве­ни­ка) ‘свих пра­во­вер­них кр­стја­на’ (ку­по­про­дај­ни уго­вор из 1199. го­ди­не), али и на фре­ску у цр­кви Ри­за Бо­го­ро­ди­це у Би­је­лој (Бо­ка Ко­тор­ска), са ли­ком епи­ско­па Да­ни­ла, са­вре­ме­ни­ка Све­то­га Са­ве, ко­ји је на грч­ком је­зи­ку пред­ста­вљен као ‘хри­шћа­нин’, што ће ре­ћи – ‘кр­стја­нин’;

– пре­вео је на срп­ски је­зик, и про­ту­ма­чио, спис ца­ри­град­ског па­три­јар­ха Ге­на­ди­ја Схо­ла­ри­ја (1453–1456) о то­ме да је епи­скоп у Бо­сни ‘пра­во­сла­ван јер је Ср­бин’, и да су Ла­ти­ни ‘мно­ге од ку­ду­ге­ра пот­чи­ни­ли Рим­ској цр­кви’;

– про­ту­ма­чио је гло­су у За­ко­но­пра­ви­лу Све­то­га Са­ве о то­ме да су бо­го­ми­ли исто што и ба­бу­ни (Ило­вич­ки пре­пис, л. 364а), а у ве­зи с тим, об­ја­снио је ко­ји је пра­ви сми­сао ‘ба­бун­ске ре­чи’ у За­ко­ни­ку ца­ра Ду­ша­на, што не­дво­сми­сле­но го­во­ри о то­ме да бо­го­ми­ли – ба­бу­ни ни­су ни­ко дру­ги до ри­мо­ка­то­ли­ци због до­дат­ка Fi­li­o­que у Сим­во­лу ве­ре.

Као та­кви – бо­го­ми­ли, ба­бу­ни, од­но­сно ри­мо­ка­то­ли­ци, ве­ли­ке ја­де су за­да­ва­ли пра­во­слав­ним Ср­би­ма у сред­њо­ве­ков­ној Бо­сни, али и у Ср­би­ји. Због њих, као кри­во­вер­ни­ка, Сте­фан Не­ма­ња (1166–1196) је са­звао са­бор и осу­дио их. Све­ти Са­ва на Жич­ком са­бо­ру (1221) учи на­род да Сим­вол ве­ре не из­го­ва­ра са је­ре­тич­ким до­дат­ком Fi­li­o­que. Те­о­до­си­је, Са­вин жи­во­то­пи­сац, из­ри­чи­то ка­же да ти је­ре­ти­ци ‘бе­ху Ла­ти­ни’. Цар Ду­шан, краљ срп­ски (1331–1346) и цар (1346–1355) За­ко­ни­ком су­зби­ја ми­си­о­нар­ску де­лат­ност Ла­ти­на, про­пи­сав­ши и стро­гу ка­зну за оне ко­ји из­го­ва­ра­ју ‘ба­бун­ску реч’, тј. Fi­li­o­que.“ (из Предговора Ми­ло­слава Рај­ко­вића и Милета Станића)

Сродна тематика

При претрази користите ћирилична или латинична слова. Уместо C и S пишите Ć, Č и Š.