Никола Радојчић
Никола Радојчић рођен је у Кузмину, у Срему 1882. године. Нижу гимназију завршио у Сремској Митровици, а вишу гимназију са матуром у Сремским Карловцима. Студирао историју, класичну филологију и филозофију у Бечу, Јени и Загребу. Византолошким студијама се посветио у Минхену, у семинару чувеног византолога Карла Крумбахера.
Докторат из опште историје и грчке филозофије одбранио на Филозофском факултету у Загребу 1907. Од 1907. до 1908. радио као професор у гимназији у Горњем Карловцу, а од 1908. до 1920. предавао историју и географију у Српској гимназији у Сремским Карловцима.
На Мировној конференцији у Паризу 1919, кao експерт, учествује у раду историјско-географске секције где је „учинио велике услуге југословенској делегацији при решавању многих културних и политичких проблема“.
Од 1920. до 1941. на новооснованом Универзитету у Љубљани предаје српску и хрватску историју, у звању ванредног а затим редовног професора. Године 1934. изабран је за дописног, а 1936. за редовног члана Српске академије наука. За редовног професора Универзитета у Београду изабран је 1941. године. Преминуо је 1964. године.
Један од најугледнијих српских историчара у XX веку, Никола Радојчић је „најизразитији представник српске историјске школе и њен највиши и најлепши домет“. Обрађивао је тематику из више научних подручја: српску историографију, византологију и српско-византијске односе, српску и јужнословенску средњовековну историју, српску правну историју, историјску географију, културну историју Срба и Јужних Словена. Објавио је близу 400 научних радова (књиге, студије, расправе, чланци, критике, прикази).
