„Др Миодраг Петровић, на основу проучавања мноштва сачуваних, веродостојних писаних средњовековних извора и исправа (домаћих и страних), својим научноистраживачким изворним радом о ‘Цркви босанској’, крстјанима, богомилима и бабунима у средњовековној Босни, први је дошао до нових, значајних резултата:
– указао је да ‘Црква босанска’ (Ecclesia bosnensis) није никаква црквеноорганизациона, црквенојерархијска и црквенобогослужбена установа и да не постоји ниједан документ који би говорио о богослужбеној делатности њених чланова, док са друге стране, постоји мноштво писаних исправа о њиховом саветодавном, дипломатском и судском (арбитражном) деловању;
– приказао је праву улогу ‘Цркве босанске’, као световне (лаичке) установе састављене од осведочених ‘поглавитих крстјана’, тј. истакнутих и проверених правоверника, односно православних хришћана, при дворовима босанских великаша, банова и краљева. Главна улога чланова ‘Цркве босанске’, као ‘поглавитих крстјана’, била је – да своје господаре одвраћају од утицаја римокатоличке пропаганде и вере; да услед утицаја римокатоличких мисионара не буде у народу ‘отпадништва од праве вјере’, крстјанске тј. православне хришћанске, и да праведно пресуђују у грађанским споровима;
– закључио је да је нестанком босанских владара услед пада Босне под Турке (1463) нестало и постојање ‘Цркве босанске’, за разлику од Српске православне цркве, која падом под Турке није престала да постоји; као и да постојање и активност њена представља особено административнодржавно уређење средњевековне Босне;
– објаснио је да називи – црква (ἐκκλησία, ecclesia), као установа, и епископ (ἐπίσκοπος, episcopus), као челник ‘Цркве босанске’, постоје много пре појаве хришћанства; ‘црква’ у значењу скупштина, веће, савет, суд, а ‘епископ’ у значењу надзорник, управитељ и да је непознавање тога многе истраживаче одвело на странпутицу; објаснио је, такође, да су верници у Босни себе називали крстјанима, тј. правим хришћанима, који су, после расцепа Цркве 1054. године, тиме себе одвајали, разликовали од јеретика богомила – бабуна, тако названих Латина, због дуалистичког учења о томе да Дух Свети не исходи само од Оца, како пише у Јеванђељу (Јн. 15, 26), него су у Символу вере (чл. 8) додали ‘и Сина’ (Filioque); објаснио је и ко су кудугери у средњовековној Босни;
– указао је на појаву и правоверни смисао назива крстјанин на плочи Кулина бана из 1185. године, као и на потпис Светога Саве у својству ‘молабника’ (молитвеника) ‘свих правоверних крстјана’ (купопродајни уговор из 1199. године), али и на фреску у цркви Риза Богородице у Бијелој (Бока Которска), са ликом епископа Данила, савременика Светога Саве, који је на грчком језику представљен као ‘хришћанин’, што ће рећи – ‘крстјанин’;
– превео је на српски језик, и протумачио, спис цариградског патријарха Генадија Схоларија (1453–1456) о томе да је епископ у Босни ‘православан јер је Србин’, и да су Латини ‘многе од кудугера потчинили Римској цркви’;
– протумачио је глосу у Законоправилу Светога Саве о томе да су богомили исто што и бабуни (Иловички препис, л. 364а), а у вези с тим, објаснио је који је прави смисао ‘бабунске речи’ у Законику цара Душана, што недвосмислено говори о томе да богомили – бабуни нису нико други до римокатолици због додатка Filioque у Символу вере.
Као такви – богомили, бабуни, односно римокатолици, велике јаде су задавали православним Србима у средњовековној Босни, али и у Србији. Због њих, као кривоверника, Стефан Немања (1166–1196) је сазвао сабор и осудио их. Свети Сава на Жичком сабору (1221) учи народ да Символ вере не изговара са јеретичким додатком Filioque. Теодосије, Савин животописац, изричито каже да ти јеретици ‘беху Латини’. Цар Душан, краљ српски (1331–1346) и цар (1346–1355) Закоником сузбија мисионарску делатност Латина, прописавши и строгу казну за оне који изговарају ‘бабунску реч’, тј. Filioque.“ (из Предговора Милослава Рајковића и Милета Станића)
The Ray of the Microcosm
Војникова бресква
Нешто између… добра и зла
Вожд Карађорђе у руским хроникама
Радомир из Миоковаца – роман о деди у тридесет три гледања
Jezik i utelovljenost
Зашто ти ово говорим
У звезданој смоли
Два крста и једна крв
Вилма
У лепој домовини Лужичких Срба
Пусте горе питоме долине
Шума савијеног дрвећа
Не тражим да знаш
Колонија Сечањ; спомен-књига поводом 65 година колонизације
Само за љубав
Напукла земља. Лична прича о Босни
Крваво љето у Љубињу 1941.
Месец у коси
Од Бога се ушур не тражи
Нови хладни рат и Србија
Стаза
Приче са терена
Bishop Strossmayer, a Croat, Greater Croat or Yugoslav
Са Флором на ти
Антифашистичка невесињска пушка; Први оружани устанак против фашизма у поробљеној Европи
Злочини над Србима у Независној Држави Хрватској – фотомонографија / Crimes against Serbs in the Independent State of Croatia – Photomonograph
Сабрана дјела Пера Слијепчевића
A Story About All of Us
Сабрана дјела, Пад Крајине
Savremenija poimanja politike 1. Shvatanja politike krajem 19. i početkom 20. veka
Studies on English and Serbian Language
Beograd nikad i sad
Проза позног Капора (2000–2010)
Босанска голгота, слом снага ЈВоУ у Босни 1945. године
Od podela do genocida – stradanje Srba u Slavoniji 1941–1945
Српско-турски рат 1912.
Porodice potomaka rodonačelnika Marka Pecikoze iz Višegrada
Кнегиња Љубица
Поп Јовичина буна 