„Лидија не описује. Она као у галерији приказује лица: неба, жене, птица, нерођене деце, цветова. Поготово бол и страдање. Неретко апокалиптичне сцене. Многе њене песме су доживљена пророчанства. А све су личне, интимне исповести. Војске симбола чувају је од сваког злог тумачења. Сумрак, полутама, сенка, сневање и Нећу да се будим, смрт, поноћ, месечина и Није ли грех чувати прошлост, спрам сунца у сноповима и у бисагама, у кошарама, сунца које може да засени нестајањем, али које је ипак нада. О, како је танка линија између нестајања и настајања… Песникиња гради песме сликама. Многи стихови имају улогу сажете песме у песми. Они су попут језгровитих наслова који сублимирају јата слика. На тај начин песма је дрво које не може стати у један поглед. Захтева да се мотри у његову крошњу, да би се открила и гнезда.“ (из рецензије Бориса Косовића)
Јунаци из устаничке епопеје Филипа Вишњића
Прамен среће
Свети Сава
Сабрана дјела, Кратки романи 2
У времена кругу
Латице једног цвијета
Нове песме за нове осмехе
Приче сарајевских избјеглица
Херцеговина јуначка крајина – избор народних пјесама
Тумарања
Мамино ја
Најлепше народне бајке
Црква сељачких јутрења
Протини записи
Травничке свјетиљке
Карађорђе и први српски устанак 