„Лидија не описује. Она као у галерији приказује лица: неба, жене, птица, нерођене деце, цветова. Поготово бол и страдање. Неретко апокалиптичне сцене. Многе њене песме су доживљена пророчанства. А све су личне, интимне исповести. Војске симбола чувају је од сваког злог тумачења. Сумрак, полутама, сенка, сневање и Нећу да се будим, смрт, поноћ, месечина и Није ли грех чувати прошлост, спрам сунца у сноповима и у бисагама, у кошарама, сунца које може да засени нестајањем, али које је ипак нада. О, како је танка линија између нестајања и настајања… Песникиња гради песме сликама. Многи стихови имају улогу сажете песме у песми. Они су попут језгровитих наслова који сублимирају јата слика. На тај начин песма је дрво које не може стати у један поглед. Захтева да се мотри у његову крошњу, да би се открила и гнезда.“ (из рецензије Бориса Косовића)
Усташки злочин у Старом Броду код Вишеграда 1942 – у свјетлу њемачких докумената
Savremenija poimanja politike 2. Shvatanja politike do kraja 20. veka
Обећала сам себи
Ђе сам ја ово
Од Борака до Вишеграда – Илија Сарић, соколаш и равногорац
Српска православна црква у Фочи
¿Qué diría Che?
Записи протином руком; српске народне приповетке, народне пословице и изреке, етнографски списи
Проповед 