Тешко је бити утишан до краја

Песничке асоцијације у овој збирци ожи­вља­ва­ју објек­тив­не по­ја­ве и при­ли­ке про­жи­ма­ју­ћи их ху­ма­ном но­том ко­ја на овај или на онај на­чин ус­по­ста­вља ви­со­ку ре­цеп­ци­ју са­ме пе­сме као це­ли­не. Без об­зи­ра на то о че­му пи­ше, аутор­ка лек­си­ци да­је свој­ства жи­вих ство­ре­ња и за­ла­же се за до­сто­јан­ство из­ре­че­ног. Као да по­ма­же ре­чи­ма да хо­да­ју и ле­те, а не да пу­зе, та­ко да има­ју свој до­мет и сво­ју суд­би­ну, по­пут љу­ди. Учи­ни се, по­вре­ме­но, да је то, за­пра­во, сво­ђе­ње ра­чу­на са сре­ди­ном и до­бом у ко­ји­ма је Ра­дој­ка Ми­ло­ше­вић ста­са­ва­ла и са­зре­ва­ла, из­ра­жа­ва­ју­ћи свој од­нос, не са­мо пре­ма про­ла­зном и зе­маљ­ском, па и при­зем­ном, већ и пре­ма ап­со­лу­ту….