Сусрети и казивања

„Рас­по­ред при­ча и ци­ља­но ме­ња­ње стил­ских и при­по­вед­них по­сту­па­ка су­ге­ри­ше да ов­де ни­је реч о јед­но­став­ној збир­ци, већ о не­што чвр­шћој по­ве­за­но­сти ко­ја се мо­же од­ре­ди­ти као при­по­вед­ни ве­нац (при­че по­ве­за­не уоч­љи­вим и бит­ним на­ра­тив­ним оса­ма) или као ро­ман са­ста­вљен од при­ча. Да­кле, уме­сто број­ка­ма озна­че­них или на­сло­вље­них по­гла­вља, пи­сац нам не­на­ме­тљи­во су­ге­ри­ше ро­ман­си­јер­ску про­зу са­ста­вље­ну од двадесет и једне це­ли­не ко­је по­кри­ва­ју од­ре­ђе­но вре­ме, је­дин­ствен про­стор и де­ла­ње ли­ко­ва у да­тим ре­а­ли­ја­ма. Зар на на­ра­тив­но је­дин­ство не су­ге­ри­ше и сам на­слов. Казивања? О че­му? О  Пла­ни­ни пив­ској, о жи­во­ту на ње­ним об­рон­ци­ма, по за­рав­ни­ма и до­ли­на­ма. О вре­ме­ни­ма ко­ја се­жу у мит­ску про­шлост до да­на­шњег до­ба и ствар­но­сти ко­ју са­ми об­ли­ку­је­мо као жи­ви ак­те­ри. Ме­ња­њем стил­ских и на­ра­тив­них по­сту­па­ка пи­сац из фраг­ме­на­та скла­па мо­за­ич­ну, це­ло­ви­ту и пре­глед­ну сли­ку жи­во­та сво­јих гор­шта­ка.“ (Из поговора Небојше Ћосића)