Миодраг Јекнић је успео да у свакој својој песми дочара стварност блиску стварности у којој савремено дете живи. Он виђења света и живота слика и артикулише живим језиком детињства, мером његовог смисла и разумевања појава, промена, ствари и предмета.
Детињство је само по себи, по природи својој, поезија. Песник открива ту поезију детињства, тај зачарани свет духа, игре и лепоте, он сликом и звуком реализује његову и реалну и метафизичку будност, он у песничким текстовима потврђује саму суштину дечјег постојања.
Читање Аркадије – пријатељски симпосион или разговори о роману „Повратак у Аркадију“ Славице Гароње
Љубавна писма прочитана после педесет година
Одјеци Шурманачке јаме
Џиварска црквена општина
Снови и Мостови, I-III
Записи Јефимије Обрадове
Сусрети и казивања
Приче
Doček
Да се прича и памти
Јунаци из устаничке епопеје Филипа Вишњића
Andrićeva Hronika – Andrićs Chronik
Одлазак
Срцеведац
Травничке свјетиљке
Лилитин скок – Прыжок Лилит
Sama među ljudima
Сабрана дјела, Балкански синдром
Срицање облака
Књига о Синиши Кордићу
Смијешано најлакше се пије
Клупко спаса
О граде мој; завичајна антипоема
Живопис
Поглед из оштрог угла
Херцеговa задужбина, легенде и знамења
Тражим реч
Отац мој; антологија песама о оцу српских песника рођених у 20. веку
Цица контејнерка
Јутро на крају свијета / Morning at the End of the World
Сновања
Док неба буде
Ђевич камен
Усташки злочин у Старом Броду код Вишеграда 1942 – у свјетлу њемачких докумената
Козара, споменик нашег памћења
Сто песама за Максима 