„Иако се у својим причама Радивоје Вујовић бави једном малом социјалном групацијом херцеговачких колониста на Косову на простору села Мухаџер Бабуш и Српски Бабуш у околини Липљана, у судбинама његових јунака можемо да препознамо специфичности живота на Косову и Метохији у другој половини двадесетог века. Определивши се за иронијски елеменат живота и врцавост духа херцеговачког човека, Вујовић одлично осликава живот у најесенцијалнијем облику испољавања – смеху, често (или скоро по правилу) и на властити рачун. Посебна одредница целовитости и доказ квалитета налази се у начину на који Вујовић реалну топографију претвара у митски простор. О различитим судбинама, сликама косовског и херцеговачког завичаја, сеоским задругама, политичком и идеолошком кетманству, скривеним суштинама суживота са шиптарским становништвом говори неконвенционално и убедљиво, померајући средиште приповедачког интересовања у смеру неочекиваних ситуација или карактеролошких специфичности. Одлично познавање локалне лексике и наречја само појачава утисак и живописност исказа а иронична сенчења и фигуративно означавање ликова и ситуација, сетни шеретлуци и апсурдни тонови додатно стилизују дијалог и монолошке пишчеве закључке. Поготово ако придодамо томе да су се и Херцеговци као и сви други Срби налазили на разним и често супротстављеним странама у рату из чега су произилазиле разне комичне и трагичне ситуације у послератном периоду као у причи Добар дан куме дорате или у причи Старост је тешка, али чека, када чика Лазар каже: Па ви нисте нормални, ја сам уочи рата имао само двије стране и отишô у ону погрешну, бјежите ви од мене.
И на другим странама и у другим причама је прожимање историјског и индивидуалног укомпоновано успешно у наратив јер писац не жели да прихвати време непосредног искуства као градивни елеменат хијерархије есенцијалних животних вредности. Континуитет је оно што нас обавезује, он себе и своје јунаке пореди са славним прецима, Барјактаром Васиљем као родоначелником фамилијарног поноса и врлине али и са јунацима из других ратова (Партизанка Милена, Поморска академија…), желећи савременицима и потомцима да дочара обавезујућу комплексност породичног наслеђа. На тај начин жели да потенцира убедљивост људске индивидуалне димензије али исудбинску условљеност околностима и бројним породичним и колективним реминисценцијама.“ (из поговора Петра В. Арбутине)
Купрешка огњишта, зборишта и згаришта
Прсти лудих очију
Тако се гради кућа
Пут до истине
Песништво Вука Крњевића
Шума савијеног дрвећа
Име ми је љубав
Из Божијег врта
Хроника једне породице из Вукодола
Игром до смисла
Лирска мисаоност Десанке Максимовић
Обриси у магли
Andrićevi Znakovi – Andrićs Zeichen
Живопис
Сновања
Само за љубав
Ехо бескраја
Горанова „Јама“ и усташки злочини
Filozofija politike II. Moć i moral
The Ray of the Microcosm
Starija poimanja politike 3. Razvoj novovekovnih shvatanja politike
Губер кућу гради
Похвала међу рекама
Амерички девети круг – из живота словенских досељеника у Канади 