„Када проживи све слојеве који сачињавају архитектуру овог дела, читалац ће моћи да препозна и понешто од плазматичног претакања живота какво су мајсторски сликали мајстори модерне Пруст, Џојс или Селин. Радак опијумским заносом пресеца и повезује пасаже свога романа, али тако да сваки оставља за собом веркоровски траг и гради базилику метаморфоза.
Овај роман свакако не припада такозваној објективистичкој традицији. Његова идеја и његова структура имају додирну површину са светом чињеница које граде наш свет. Али, те чињенице немају своју заснованост изван имагинаријума који покреће пут заспалог ветра. Предраг Радак је пронашао ту линију која спаја светове и без којих бисмо били само једностране сенке од људи.“ (Из поговора Драгољуба Којчића)
Страдање Српске православне цркве у Независној Држави Хрватској / Suffering of the Serbian Orthodox Church in the Independent State of Croatia
Учитељица
Прегршт прича
Почело је са сновима
Зашто ти ово говорим
Црвени руж
Моји професори
Ђурђевданско јагње – приче о мојим Циганима
Усидрена на броду
Sama među ljudima 