Сведок и дете Козаре, Јован Шевић пише о ратном времену, о томе како су Козарчани туђи злочин учинили својом снагом и како су се борили против усташких и немачких хорди које су у суровом походу сејале пустош и смрт (у Другом светском рату живот је изгубило преко 40.000 Козарчана).
У Шевићевом приповедању има дубоке туге због непрегледне несреће народа у његовом родном крају 1942. године, али његова племенита мисао о Козари надмоћно бдије над животом и слободом човековом. Пастирево – „устаничко гнијездо“, с чијих се шумовитих висова пружа раскошан видик „све до мајке Козаре на истоку“ – било је у ратном вихору „народна кућа, нада у спас и слободу“.
Месец у коси
Јутарња капија
Незаборав
Мирис фочанских ружа
Отисци буђења
Poesie d’oltremare: un sussurro dalla Serbia all’Italia. Srbija šapuće Italiji
Обећала сам себи
Сабрана дјела Пера Слијепчевића
Од Бога се ушур не тражи
Црвени руж
Шума савијеног дрвећа
Записи Јефимије Обрадове 