„На Дучићевим вечерима поезије у Требињу појавиће се, ненадано, име Божидара М. Глоговца, чија ће моћна и бриљантна мисао кроз стих бљеснути као муња. Загрмиће његов стих као гром, зрелом снагом, мудрошћу тканом и чистотом горског извора надојеном.
Божидар ће од раног дјетињства осјетити, доживјети и упити топлину родитељског огњишта; добити благослов и понијети у бијели свијет као аманет очински. Управо због тога ће он сачувати чари архетипски бритког и раскошног језика који се прелама кроз његову цјелокупну поезију, гдје је начин казивања једноставан, раскошан и мелодичан.
Поезија Божидара М. Глоговца је испуњена топлином, вјером и снагом мушком. Он точи ламент својим прецима, тврдом животу – опором трајању; поезију бола, поноса и пркоса; мирис завичаја и запретаног огњишта.“ (Из рецензије Миладина Томовића)
Бен Акибино путовање по Европама
На крилима Урила
Црвени руж
Поглед из оштрог угла
Преобразбе
Двострукe рефлексиjе
Kazino
Похвала међу рекама
Добрички цветови
Филип
Пољубне и погубне песме
Морине у Херцеговини, повијест о планини 