Огледало душе

„По­е­зи­ја Саве Кокановића у књизи Огледало душе је сна­жна, хра­бра, искре­на, а на тре­нут­ке и ње­жна, пу­на сје­те и емо­тивности пре­ма ста­рим вре­ме­ни­ма, про­шло­сти и мла­до­сти ауто­ра. Нај­ја­чи ути­сак на ме­не оста­ви­ле су пје­сме о при­ка­зи­ва­њу ствар­но­сти у дру­штву и те пје­сме за­у­зи­ма­ју цен­трал­ни дио ове збир­ке. Пје­сме су по мо­ти­ви­ма и те­мат­ски по­ди­је­ље­не у три ци­клу­са – ци­клус са­ти­рич­но-ху­мо­ри­стич­не по­е­зи­је, рат­ни и по­сли­је­рат­ни ци­клус и ци­клус љу­бав­них пје­са­ма. Јед­на од глав­них од­ли­ка ове збир­ке је мо­дер­ност ко­ја се огле­да у фор­ми – упо­тре­би сло­бод­ног сти­ха, не­стан­дард­них је­зич­ких об­ли­ка; огле­да се и у но­вом, дру­га­чи­јем, са­вре­ме­ном и ло­кал­ном ур­ба­ном из­ра­зу; у ис­ку­ству обо­га­ће­ном љу­ба­вљу пре­ма књи­жев­но­сти.

Пр­ва три мје­ста у збир­ци за­у­зи­ма­ју пје­сме Ба­ла­да о исти­ни, Не­за­си­та ду­ша и Успа­ва­на са­вјест. Аутор раз­го­ва­ра са исти­ном, тј. он је у по­тра­зи за њом, али она му ка­же:

Од­у­ста­ни! Те­шко ћеш ме на­ћи.

Ни ја са­ма, не­кад, не знам гдје сам.

Сва­ко има соп­стве­ну исти­ну

Чак се пи­там да л’ сам – то што је­сам.

Пје­сник у раз­го­во­ру са са­вје­шћу ко­ја је успа­ва­на као да на­ја­вљу­је сље­де­ћи ци­клус пје­са­ма ко­ји је онај цен­трал­ни дио збир­ке, сли­ка ствар­но­сти у сти­ху.

Тра­жи­ла сам не­ке Бо­гом да­те,

Ка­жу од њих тре­ба да се кри­јем,

Су­ви­шна сам у њи­хо­вој гла­ви

Тје­ра­ју ме да по­но­во спи­јем.

Сли­је­ди цен­трал­ни ци­клус пје­са­ма – ци­клус са­ти­рич­них пје­са­ма ко­је при­ка­зу­ју ствар­ност дру­штва и сли­ку сва­ко­дне­ви­це ко­ју пје­сник као пен­зи­о­нер жи­ви. Порукама је посебно занимљива Оби­чан чо­вјек, као и пјесма По­здрав из кон­теј­не­ра, у којој је сарказам доведен до врхунца:

А су­тра кад пен­зи­ја стиг­не

Вра­ти­ћу др­жа­ви ње­но,

Пре­о­ста­ће мо­жда по­не­ка мар­ка

И за уну­че не­ро­ђе­но.”

(Из рецензије Наде Чучић)