„И тако, рекло би се у недоглед, сто песама, хиљаде загонетки, стотине игара и смислова. Лака песничка комбинаторика, има се утисак, не застаје, песнички ђердан се увеличава и богати, сваким даном и сваком новом песмом. Број песама полако заборављамо, читање Јекнићеве поезије чини нас некако лаким и нежним, што би рекао Милош Црњански.
Писац ових редова одавно је разумео и схватио да је лепота у трагању за оним чега нема, а поезија Микија Јекнића, коју прихватамо као благочастиви дар озбиљно нас опомиње, мада смо то помало и знали, да се песнички кругови никада не могу затворити. И кад се то привидно деси, песничко перо Миодрага Микија Јекнића отвориће нове, свеже и још богатије.“ (Из поговора Божидара Зејака)
Linije sreće
Andrićeva Hronika – Andrićs Chronik
Очи Симониде Лепе
Клупко спаса
Човек и време
Црна Гора и Русија у вријеме анексионе кризе 1908–1909.
Правописна норма тишине
Спартак. На атлетским стазама Сакула и Опова
Independent State of Croatia – Total Genocide, 1941–1945
О граде мој; завичајна антипоема
Травничке свјетиљке
Do večnosti i natrag
Шта би рекао Че
Вајар свјетлости
Пивска сновиђења
Троугао
Мирис бадема у Камбоџи
У вртовима плејада / In den Gärten der Plejaden
Не тражим да знаш
Јутро на крају свијета / Morning at the End of the World
Сабрана дјела, Кратки романи 2
Косово и Метохија – српска баштина
Преобразбе
Незаборав 