„Буњевчеве приче као да позивају читаоца да се у машти преображава јер се и саме преображавају, јер су дијалошке и дијалектичке, у непрестаном сукобу теза и антитеза, али без наметнутих или чак прикривених синтеза. Један исти лик и један исти догађај, више прича у истој причи, посматрају се из разних углова, оспоравају се, дозивају нове углове посматрања ради међусобног спорења или укрштања.
Фантастика? Каква фантастика? Психолошка фантастика? Пародија фантастике? Фантастика прожета Буњевцу својственим хумором и иронијом? Или све то, као и у низу других Буњевчевих прича, и нешто друго, увек код овог писца и нешто друго, ако није и нешто обрнуто, изврнуто и заврнуто, да би се читалац завео с једног пута и прешао на други, да би залутао и сам почео да тражи прави пут, ако таквог има, да би са раскршћа путева ишао на све четири стране и опет се враћао на раскршће, јер му неки скривени путоказ показује правац на пету, фантастичну страну.“ (Из поговора Александра Петрова)
Тражим реч
Ријечи очи љубави
Док неба буде
Doček
Јутарња капија
Filozofija u raskoraku 3. Muke zajedništva
Радомир из Миоковаца – роман о деди у тридесет три гледања
Свакидашње приче
Пасош за небо
Праскозорје
На ручку са животом 