Аутор настоји да утврди повезаност језика и утеловљености кроз спој сазнања когнитивне науке (когнитивне лингвистике, когнитивне психологије и неуралне теорије језика) и филозофије (теорије фокусирања и теорије конституисања).
Трансформисање когнитивне науке од „неутеловљености“ (disembodiment) до „утеловљености“ (embodiment) трајало је скоро пола века. Стандардна когнитивна наука (тзв. „прва генерација“) темељила се на принципу да је значење апстрактан ентитет који је потпуно одвојен од човековог телесног искуства. Разумевање језика, наиме, није ништа друго до претварање спољашњих физичких информација (тј. звукова) у својеврстан унутрашњи медијум (тј. језик мисли). На тај начин се дошло до закључка да језик представља само комбиновање апстрактних симбола, а разумевање језика захтева способност комбиновања амодалних менталних репрезентација.
Znam da nikad ne smem stati
Турцизми у пивском говору
Пјесме
Причај бако још
Andrićeva Hronika – Andrićs Chronik
Страдање Српске православне цркве у Независној Држави Хрватској / Suffering of the Serbian Orthodox Church in the Independent State of Croatia
У хоризонту филозофске историје 