Аутор настоји да утврди повезаност језика и утеловљености кроз спој сазнања когнитивне науке (когнитивне лингвистике, когнитивне психологије и неуралне теорије језика) и филозофије (теорије фокусирања и теорије конституисања).
Трансформисање когнитивне науке од „неутеловљености“ (disembodiment) до „утеловљености“ (embodiment) трајало је скоро пола века. Стандардна когнитивна наука (тзв. „прва генерација“) темељила се на принципу да је значење апстрактан ентитет који је потпуно одвојен од човековог телесног искуства. Разумевање језика, наиме, није ништа друго до претварање спољашњих физичких информација (тј. звукова) у својеврстан унутрашњи медијум (тј. језик мисли). На тај начин се дошло до закључка да језик представља само комбиновање апстрактних симбола, а разумевање језика захтева способност комбиновања амодалних менталних репрезентација.
Карађорђе и први српски устанак
Песништво Вука Крњевића
Црнотравац
Porodice potomaka rodonačelnika Marka Pecikoze iz Višegrada
Родбинске везе Орловића, Мартиновића и Самарџића
Само за љубав
Отисци времена – из културног летописа Срба у Канади
Ширином ме притишће равница
Пут до истине
Искре
Jezik između biologije i kulture 