Аутор настоји да утврди повезаност језика и утеловљености кроз спој сазнања когнитивне науке (когнитивне лингвистике, когнитивне психологије и неуралне теорије језика) и филозофије (теорије фокусирања и теорије конституисања).
Трансформисање когнитивне науке од „неутеловљености“ (disembodiment) до „утеловљености“ (embodiment) трајало је скоро пола века. Стандардна когнитивна наука (тзв. „прва генерација“) темељила се на принципу да је значење апстрактан ентитет који је потпуно одвојен од човековог телесног искуства. Разумевање језика, наиме, није ништа друго до претварање спољашњих физичких информација (тј. звукова) у својеврстан унутрашњи медијум (тј. језик мисли). На тај начин се дошло до закључка да језик представља само комбиновање апстрактних симбола, а разумевање језика захтева способност комбиновања амодалних менталних репрезентација.
Последњи ђерам
Завичајне бакве
Песништво Вука Крњевића
Проблеми, писци, дела VI
Вилин коњиц
Бијела лица несаница
Проблеми, писци, дела VII
Клупко спаса
Ликови жена у Андрићевом делу
Српски народ од свога постања у жижи је светског битисања
Све отето мора се вратити – земља вода небо и слобода
Нова овидљавања
Књижевно дело Милоша Црњанског
Andrićeva Ćuprija – Andrićs Brucke
Есеји о уметности 