Аутор настоји да утврди повезаност језика и утеловљености кроз спој сазнања когнитивне науке (когнитивне лингвистике, когнитивне психологије и неуралне теорије језика) и филозофије (теорије фокусирања и теорије конституисања).
Трансформисање когнитивне науке од „неутеловљености“ (disembodiment) до „утеловљености“ (embodiment) трајало је скоро пола века. Стандардна когнитивна наука (тзв. „прва генерација“) темељила се на принципу да је значење апстрактан ентитет који је потпуно одвојен од човековог телесног искуства. Разумевање језика, наиме, није ништа друго до претварање спољашњих физичких информација (тј. звукова) у својеврстан унутрашњи медијум (тј. језик мисли). На тај начин се дошло до закључка да језик представља само комбиновање апстрактних симбола, а разумевање језика захтева способност комбиновања амодалних менталних репрезентација.
Путопис; занимљивости из Француске, Либије и Ирака
Одлазак на острво Арт; Визије – Свет, 3
Све отето мора се вратити – земља вода небо и слобода
Сунчани поздрав
Тетоважа ума
Отисци времена – из културног летописа Срба у Канади
Јутро на крају свијета / Morning at the End of the World 