„У свету историје никад краја разговору о коначним закључцима. Ова врста истраживања никад се не завршава, јер свако ново поколење има свога Канта и Хегела, Шпенглера или Тојнбија. Ови, а и толики други извори филозофско-историјске мудрости, јасно, никад не пресушују. Живе генерације увек изнова морају усвајати, промишљати и истраживати историју.
Познати историчар средњег века Хајден Вајт истражујући перспективе дела историчара XIX века уверава нас да се радови филозофа историје (Хегела, Маркса, Ничеа и Крочеа) ни по чему не разликују од дела ‘правих’ историчара (Мишлеа, Ранкеа, Токвила и Буркхарта); не разликују зато што и филозофи и историчари свој рад заснивају на сличним ‘модалитетима свести’ или фигурама имагинације. То значи да не постоји чиста историографија која не би истовремено била и филозофија историје, као и да је истраживање историје резултат прихваћене реторичке стратегије.“ (Аутор)
Кипар, историјат уједињења
Andrićevi Znakovi – Andrićs Zeichen
Лилитин скок – Прыжок Лилит
Љубавно пијанство
Радуј се
Тетоважа ума
Ипак у небо погледам често
Песме и пјесме
На усни кап меда
Od podela do genocida – stradanje Srba u Slavoniji 1941–1945
Искре
Јубилеј и остало
Читање Аркадије – пријатељски симпосион или разговори о роману „Повратак у Аркадију“ Славице Гароње
На крилима Урила
Коб
Pedeset koraka 