„У свету историје никад краја разговору о коначним закључцима. Ова врста истраживања никад се не завршава, јер свако ново поколење има свога Канта и Хегела, Шпенглера или Тојнбија. Ови, а и толики други извори филозофско-историјске мудрости, јасно, никад не пресушују. Живе генерације увек изнова морају усвајати, промишљати и истраживати историју.
Познати историчар средњег века Хајден Вајт истражујући перспективе дела историчара XIX века уверава нас да се радови филозофа историје (Хегела, Маркса, Ничеа и Крочеа) ни по чему не разликују од дела ‘правих’ историчара (Мишлеа, Ранкеа, Токвила и Буркхарта); не разликују зато што и филозофи и историчари свој рад заснивају на сличним ‘модалитетима свести’ или фигурама имагинације. То значи да не постоји чиста историографија која не би истовремено била и филозофија историје, као и да је истраживање историје резултат прихваћене реторичке стратегије.“ (Аутор)
Priča o svima nama
Српски културни наратив
Кипар, историјат уједињења
Шта би рекао Че
Знамените жене и владарке српске
На утабаној стази немира
Moć i moral 1. Političko umeće
Лирска мисаоност Десанке Максимовић
Приређивање Кочића – обмане и промашаји
Filozofija politike II. Moć i moral
Срицање облака
У хоризонту филозофске историје
Сава Владиславић-Рагузински у свом и нашем времену
Из културне историје Мркоњић Града. Српско православно црквено пјевачко друштво „Николајевић“
Цвет из туђе баште, песме и приче
Starija poimanja politike 1. Antička shvatanja politike
Кнегиња Љубица
У кругу књижевних и филозофских есеја 