„У свету историје никад краја разговору о коначним закључцима. Ова врста истраживања никад се не завршава, јер свако ново поколење има свога Канта и Хегела, Шпенглера или Тојнбија. Ови, а и толики други извори филозофско-историјске мудрости, јасно, никад не пресушују. Живе генерације увек изнова морају усвајати, промишљати и истраживати историју.
Познати историчар средњег века Хајден Вајт истражујући перспективе дела историчара XIX века уверава нас да се радови филозофа историје (Хегела, Маркса, Ничеа и Крочеа) ни по чему не разликују од дела ‘правих’ историчара (Мишлеа, Ранкеа, Токвила и Буркхарта); не разликују зато што и филозофи и историчари свој рад заснивају на сличним ‘модалитетима свести’ или фигурама имагинације. То значи да не постоји чиста историографија која не би истовремено била и филозофија историје, као и да је истраживање историје резултат прихваћене реторичке стратегије.“ (Аутор)
Обећала сам себи
Од Борака до Вишеграда – Илија Сарић, соколаш и равногорац
У хоризонту филозофске историје
Бијела лица несаница
Приче
У времена кругу
Oбред крунисања босанскога краља Tвртка I
Прави Сремац има три шешира
Filozofija u raskoraku 3. Muke zajedništva
Злочини над Србима у Великом рату
Док се не јаве пијетли
Прокине приче
Месец у коси
Uvod u filozofiju 3. Problemi 