„Песме се у овој књизи наше поетесе рођене у Херцеговини, а већ годинама настањене у канадској провинцији Онтарио, нижу баш као ниска бисера у песми Бисерје. Међу људима који су у љубави провели цео живот, ‘свака је прича бисер један’ – сведочи песникиња из прве руке. Док читамо стихове, ми виримо у њен најинтимнији дневник. Највећи број песама је дубоко личан, интиман, али су међу њима и медитативни стихови, као што је антологијска песма Крај реке – прави бисер једноставног и убедљивог казивања.
Радмила Караћ верује у љубав. Цела књига је исписана у том маниру, свака је песма нада, па чак и она која нема срећан исход. Њене се песме плету од снова. Оптимизам њених стихова и њене вере је жар који ни смрт не гаси.
Мушки и женски принцип у Радмилиним стиховима не срећу се у метафорама. Сусрети су директни судари полова, слике су јасне, често еротски наглашене. Ипак, та телесност је код Радмиле Караћ доследно умерена и обавијена поетским рухом.
Радмила, по мом мишљењу, и јесте женски песник, и то у оном најбољем смислу речи.“ (Из поговора Душице Ивановић)
Не знам, још увек
Приватни час историје
Путују речи
Родослов здувача
Luna mi je svedok
Првак. Прва читанка
Шта би рекао Че
Незаборав
¿Qué diría Che?
Месец у коси
Ена са насловне стране
У царству вилиног коњица 