„Песме се у овој књизи наше поетесе рођене у Херцеговини, а већ годинама настањене у канадској провинцији Онтарио, нижу баш као ниска бисера у песми Бисерје. Међу људима који су у љубави провели цео живот, ‘свака је прича бисер један’ – сведочи песникиња из прве руке. Док читамо стихове, ми виримо у њен најинтимнији дневник. Највећи број песама је дубоко личан, интиман, али су међу њима и медитативни стихови, као што је антологијска песма Крај реке – прави бисер једноставног и убедљивог казивања.
Радмила Караћ верује у љубав. Цела књига је исписана у том маниру, свака је песма нада, па чак и она која нема срећан исход. Њене се песме плету од снова. Оптимизам њених стихова и њене вере је жар који ни смрт не гаси.
Мушки и женски принцип у Радмилиним стиховима не срећу се у метафорама. Сусрети су директни судари полова, слике су јасне, често еротски наглашене. Ипак, та телесност је код Радмиле Караћ доследно умерена и обавијена поетским рухом.
Радмила, по мом мишљењу, и јесте женски песник, и то у оном најбољем смислу речи.“ (Из поговора Душице Ивановић)
А возови су пролазили, давно...
Filozofija politike II. Moć i moral
Погана времена. (Освета II)
Izaći iz Sarajeva i drugi spisi
Радуј се
Бен Акибино путовање по Европама
Мирис фочанских ружа
Незаборав
Luna mi je svedok
Терор над Србима у Горажду
Руско-српска војничка пријатељства. Историјски факти, датуми, спомени
Zapjevaj druže, ne žali grlo / Sing My Friend, Do Not Spare Your Voice
Oбред крунисања босанскога краља Tвртка I
Сонети у три круга
Ипак у небо погледам често
Последњи снег
На ручку са животом
Јахорина 1992–1996, дневник
Linije sreće
Игром до смисла
Лирска мисаоност Десанке Максимовић
Приватни час историје
Треба то јавит оном чо’еку: херцеговачки разговори
Одлазак на острво Арт; Пловидба, 2
Тетоважа ума
Распукле зоре
Andrićeva Avlija – Andrićs Hof
Храм Светог Петра Зимоњића у Данићима код Гацка – задужбина прота Рада Зеленовића
Сунчани поздрав
Не осуђујте је више
Само за љубав
Ima tako ljudi
Путују речи
Не знам, још увек
Одсјај душе
Сви Адамови гријеси 