„Песме се у овој књизи наше поетесе рођене у Херцеговини, а већ годинама настањене у канадској провинцији Онтарио, нижу баш као ниска бисера у песми Бисерје. Међу људима који су у љубави провели цео живот, ‘свака је прича бисер један’ – сведочи песникиња из прве руке. Док читамо стихове, ми виримо у њен најинтимнији дневник. Највећи број песама је дубоко личан, интиман, али су међу њима и медитативни стихови, као што је антологијска песма Крај реке – прави бисер једноставног и убедљивог казивања.
Радмила Караћ верује у љубав. Цела књига је исписана у том маниру, свака је песма нада, па чак и она која нема срећан исход. Њене се песме плету од снова. Оптимизам њених стихова и њене вере је жар који ни смрт не гаси.
Мушки и женски принцип у Радмилиним стиховима не срећу се у метафорама. Сусрети су директни судари полова, слике су јасне, често еротски наглашене. Ипак, та телесност је код Радмиле Караћ доследно умерена и обавијена поетским рухом.
Радмила, по мом мишљењу, и јесте женски песник, и то у оном најбољем смислу речи.“ (Из поговора Душице Ивановић)
Последњи ђерам
¿Qué diría Che?
Приче сарајевских избјеглица
Из културне историје Мркоњић Града. Српско православно црквено пјевачко друштво „Николајевић“
Јелена, мајка које нема
Манастир Подмалинско
Сви Адамови гријеси 