Luna mi je svedok

„Вера Радека није од оних песникиња која само идеализује чинодејство љубави, већ га разлаже на оне узусе који су иманентни свакој љубави, па и оној која са собом носи трагове, да не кажем, ожиљке бола, сете, туге, стрепње и немира и многе часове неизвесности како да љубав задржи у себи, тај божански активизам вољења, пре него што пређе у велики споменар догођеног у простору и времену.

На један веома транспарентан начин, Радека је ову тему обрадила и у песми Шарена кутија, дајући у њој пример властите реминисценције на љубавну рефлексију самопитањем: шта је волела и како је волела и да ли је њено вољење било право, да ли је онај први пољубац упућен драгој особи био од оних који не грме тако јако као топ, али се његов ехо чује деценијама и деценијама. Цитирам другу строфу из Шарене кутије: ‘Реци: Јеси ли бар понекад у неку суморну ноћ / Или у неки дан кад би те притиснуо сећања хук / Пожелео да чујеш стихове из срца исцеђене / Или их је обојио љубавног заборава мук’.

Начелно, песникиња се држи става да нема ничег отменијег и цењенијег него што је то људска верност, каo најсветије савршенство и дар људске душе. То је онај став када ни сама смрт неће над љубављу никада имати потпуну власт. То је, такође, једно интимно скровиште, та шарена кутија у којој су похрањени: страст, сумња, недоумица, пуноћа и нежност телесних уживања, нада и усхићење и шта ли још све. Сам њен живот с друге стране огледала.“ (Из рецензије Душка Новаковића)