„Пратећи судбине доктора Никола и, посредно, Јелене Златоносовић, Љиљана Лукић исписује још један роман, овог пута искључиво о дубровачком медикусу, док је сјетна љепотица са двора угарског краља Жигмунда, удата за босанског великаша у град Зво(р)ник, присутна само у његовим мислима и сновима.
Авантуриста немирног духа, човјек кога, како народ каже, „не држи мјесто“, послије силних узбудљивих путовања по Европи и дијеловима Азије, Николо се коначно смирује на Светој Гори. Иако раније католик, по сазнању да потиче од оца Грка, своју мирну луку тражи у православном манастиру, у Ватопеду.“ (Из рецензије Ранка Павловића)
А возови су пролазили, давно...
Filozofija politike II. Moć i moral
Погана времена. (Освета II)
Izaći iz Sarajeva i drugi spisi
Радуј се
Бен Акибино путовање по Европама
Мирис фочанских ружа
Незаборав
Luna mi je svedok
Терор над Србима у Горажду
Руско-српска војничка пријатељства. Историјски факти, датуми, спомени
Zapjevaj druže, ne žali grlo / Sing My Friend, Do Not Spare Your Voice
Oбред крунисања босанскога краља Tвртка I
Сонети у три круга
Ипак у небо погледам често
Последњи снег
На ручку са животом
Јахорина 1992–1996, дневник
Linije sreće
Игром до смисла
Лирска мисаоност Десанке Максимовић
Приватни час историје
Треба то јавит оном чо’еку: херцеговачки разговори
Одлазак на острво Арт; Пловидба, 2
Тетоважа ума
Распукле зоре
Andrićeva Avlija – Andrićs Hof
Храм Светог Петра Зимоњића у Данићима код Гацка – задужбина прота Рада Зеленовића
Сунчани поздрав
Не осуђујте је више
Само за љубав
Ima tako ljudi
Путују речи
Не знам, још увек
Одсјај душе
Сви Адамови гријеси
Док неба буде
Prošle noći
Звијезда падалица 