Кад сјећања заболе

„Но­ви ро­ман Љи­ља­не Лу­кић Кад сје­ћа­ња за­бо­ле за­сно­ван је на кла­сич­ном то­по­су (про)на­ђе­ног ру­ко­пи­са, за­пра­во Днев­ни­ка ‘из­ве­сне’ Је­ле­не Ми­ли­во­је­вић. При­ча овог ро­ма­на сме­ште­на је у осам­де­се­те го­ди­не ми­ну­ло­га сто­ле­ћа. Је­ле­на Ми­ли­во­је­вић упо­зна­је на јед­ном ту­ри­стич­ком пу­то­ва­њу по Ита­ли­ји ‘из­ве­сног’ Ди­ми­три­ја Ми­тју До­ки­ћа, но­ви­на­ра јед­ног бе­о­град­ског ли­ста, што се окон­ча­ва ро­ман­сом, ко­ја ће за­до­би­ти свој ста­но­ви­ти, стро­го кон­тро­ли­са­ни happening, али не­ће има­ти и свој, за по­не­ког чи­та­о­ца, оче­ки­ва­ни или же­ље­ни кон­вен­ци­о­нал­ни hаppy end.

Пре­по­ру­чу­јем овај ро­ман чи­та­о­ци­ма ко­ји ће ужи­ва­ти у ин­те­ре­сант­ној, и, број­ним за­пле­ти­ма, ис­пре­пле­те­ној фа­бу­ли и лич­но­сти­ма ко­је ће ду­го пам­ти­ти.“ (Ан­ђел­ко Ану­шић)

*

„У раз­гра­на­тој на­ра­ци­ји, ви­ше­слој­на зна­че­ња оства­ру­је ком­би­на­ци­ја ра­зно­вр­сних из­ра­жај­них по­сту­па­ка, пу­то­пи­сног, днев­нич­ког, ди­ја­ло­шког, мо­но­ло­шког, до­ку­мен­тар­ног и дру­гих сти­ло­ва. Ре­флек­сив­ност гра­на кроз те­мат­ске кру­го­ве мо­ти­вом кри­ви­це без кри­ви­це, као из ан­тич­ке тра­ге­ди­је, у ко­јој су глав­ни ли­ко­ви Је­ле­на и Ди­ми­три­је Ми­тја.

Као бо­жан­ски пу­то­каз свје­тлу­ца све­вре­ме­на љу­бав Је­ле­не Зла­то­но­со­вић из сред­њо­вје­ков­ног Зво(р)ни­ка и док­то­ра Ни­ко­ла у са­вре­ме­ном пу­ту На­де, за­пра­во Ев­до­ки­је, игу­ма­ни­је ма­на­сти­ра Гра­ча­ни­ца и Та­ње и На­та­ше, чи­ји ће син Ни­ко­ло на­ста­ви­ти ло­зу Те­о­до­ки­са, од­но­сно До­ки­ћа.

Та­ко се жи­вот, ипак, на­ста­вља.“ (Ружица Комар)